Prvi zapis o Prilišću 25. lipnja 1544. godine
Mi knez Miklouš Zrinski i ban hrvatski, slovin(ski) i Dalmacije i mi knez Štefan Fr(a)nkopan kr(čki), sen(ski), modruški i pročaja, damo na znanje vsim i vsakom pred kih obraz ta naš list otvoren pride, a navlastito por(k)olabom i obhodnikom gospodstva našega, kako pridoše pred nas s Prilisja i o(d) Rosopajnika vlasi, ki do dana(s) jesu ondi u pokoju prebivali sa našim odlučenjem, ki poimence jesu nize pisani, najprija: Mihovil Sestrić, Matko Šuranović, Petar Raspović, Jakov Sestrić, Vid Šimunović, Petar Rudanović, Jandrij Basarović, Radić Zečković, Radivoj Šubašić, Ivan Strahojević, Milić Dobrović, Juraj Zelenković, Petar Zelenković, Juraj Domić, Matej Kacan, Tomaš Sestrić, Paval Šutilović, Jakov Pavičić, Mikula Bursić, Jandrej Luić, Ivaniš Basarović, Paval Čalić, Ivan Milinović, Grgur Šutilović, Radić Dubanović, proseći od nas vsi kupnice, (ko)m sluzbom bi imili nas sluziti.
Mi videći, da bi radi u našem gospodstvu stati i nas pravo i verno služiti, š nimi se utakmismo tim načinom, da imaju od naših zemal služiti,kad i kamo koli budu zapoved od nas imili, da imaju na četu ili na put pojti. I ako bi kada oteli pojti, da jim mi imimo brašno dati, i čakoli na putu dobodu sužan, koni, marhe male i velike, da imaju nam od vsega dobitka polovicu dati. I tulikoje ako bi kada pošli na put ob svojem brašni, da nam imaju od vsega dobitka mala i velika treti del dati i da nam budu dužni desetinu od janac davati, a oni da su slobodni od vsih (p)odavki, inih dohodak i služab malih i velikih, ča je dužnost od sel onih. I ako bi oteli napredovati ili na to stati, k sebi na zemlju našu kih junakov prijeti, to dopušćenje od nas imaju prijeti i meja se postaviti sa tom službom kako ostali, kako je zgora pisano, javivši se nam ili našim oficijalom. I ako bi se prigodala ka škoda od njih u našem gospodstvi, ka bi se očito znala, da ote kaštigu prijet, ke budu dostojni.
I na to jim dasmo ta naš list otvoren pod naš pečat navadni. Dan u gradu našem Ozlju miseca ijuna d(a)n 25. tisuće pet sat četrdeset četrto.
Tri legende
Iz knjige Prilišće - Kupa, ljudi i tri sela; AŽ, JV, NV
O nastanku Prilišća postojidu tri pripovisti.
Za tako staro i veliko selo jedna bi bila premalo.
1
- Idemo ljudi! Za suncem! -
Prolaze dani i noći. Put je dug. Trudan je narod.
- Ustavit ćemo se ovdi! Ovo je prilišno mesto. Ima vode za blago,
zemlje za oranje, trave za krmu. -
- Prilišno je ovo mesto - slože se svi.
Voda je mirisala, zemlja je opijala, Nebo je blagoslovilo.
A mjesto je darovalo Prilišćanima svoje Ime.
2
Zemlja na ku su stigli bila je skoro sva pod lišćem, svud loza.
Po najboljoj zemlji pri vodi raslo je najveće i najdeblje drvlje. Jesen za jeseni lišće je otpadalo, a još su uvik krčili i panje vadili i nisu zažalili. Trud i muka bili su za hasan. Na krči je sve dobro rodilo. Tako je nastalo polje i Prilišće ime steklo.
3
Naroda ki je bižal pred Turki bilo je čuda. Vodili su ji Jakov, Mihovil i Tomaš. Bili su od sestar dica pa su ji zvali sestrići.
Kad su došli blizu vode, najstariji Jakov Sestrić je rekal:
- Tu ćemo stat i ostat za navik! Tu ćemo crikvu sazidat i mrtve zakapat. Čuda je naši u sužanjstvu ostalo. Nek ji Sveti Linart čuva i spasi, a nam pomore! -
Svi su se okrenili prema suncu ko je već zahajalo i klekli, prignili glave i dugo molili na steni iznad vode.
Drugo jutro čim je sunce bilo na ishodu, Jakov je već budan bil. Kad se pomolil, zazval je svoje sestriće i rekal:
- Ima nas čuda, a mista ima dost za sve. Ja ću ostat ovdi doli. Tomaš, ti si najmlaji, odi gori uz vodu, a ti Miho, bit češ u sridi, ali uvik ćemo bit složni i poštivat ćemo pravice i naše nove suside. Onda ćedu i oni nas štovat i Bog će nam bit na pomoć!