Kako sačuvati priliški govor? Jeli već izgubljen?
Nudimo vam priču o našem mostu, na našem dijalektu. Ustvari, to je pokušaj prerade jednog od najljepših proznih odlomaka iz svjetske literature, iz pera nobelovca Ive Andrića – Mostovi. Posebno stoga što su mostovi za Andrića simbol stremljenja k povezivanju među ljudima, simbol težnje premoštavanja prepreka i suprotnosti…
To su načela kojima težimo svi mi, sa strane Kupe i sa strane Kolpe, društvo Lepa Anka iz Preloke i društvo Zora iz Prilišća. Trudimo se uzdignuti iznad uskih okvira, iznad ograničenosti, želimo biti otvoreni svima, povezivati se s našim ljudima po čitavom svijetu, sa svojim susjedima, ukratko – želimo graditi mostove među ljudima!
Dopunite. Ispravite...Ili napišite nešto drugo na priliškom i pošaljite na: Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.
(Ideja o povezivanju našega mosta s Andrićevim Mostovima preuzeta je od www.preloka.si, autorice Ane Starešinič)
NAŠ MOST - MOSTOVI
...Od svega kaj čovik u životnoj moći podigne i sagradi, niš nije u naši oči bolje i vridnije od mosta. On je važniji od hiž, svetiji od najsvetije gradine. Svačiji i prema svakemu jednak, korisan, podignjen uvik smisleno, na mestu na kojem se križadu najviše ljudske potribe, istrajniji je od drugi građevin i ne triba ničem kaj bi bilo tajno i zlo.
Naš, priliški/žunički drveni most, svidok izčezlega vrimena kad se drukčije živilo, mislilo i gradilo. Škuro-sivi od vetra i kiše, negda oštro rizani čoški dasak i ograde sada su začihnjeni, a u njihovi spoji i po pukotina raste tanka trava, pod njimi pak tice deladu gnjizda. Tanki škuri most, zategnjen od jedne strane vode do druge ko žica, ka drhće od svakega voza koji preko njega projde; ko da još čeka svoj zadnji izgled i svoje savršenje, a zapravo, lipota njegove linije potpunoma bu otkrita očimi naši nukov. Drven most na cimentirani babica u sredini vode i na iskrižani drveni tesani stupi sa strane, čiji se izglodani trami njišedu i cvrgadu pod kopitami konjov ko dašćice za kakvu svirku.
A most uvik trpi veliki teret: blago, vozi, kiša, vetar, snig i mrzlina, udar narasle brze vode i svega kaj ta snaga nosi strašeč ljude. Iskrčeni panji, pobrani trupci gusto put se nakon udara u stup mosta zaustavidu, zaglavidu u mostu, pa most trpi još veći pritisak. Stari ljudi su znali pripovidat da je velika voda nosila i kokošinjak na kojem je peteh kukurikal.
Svi su mosti, za volj tega, jedno i podjednako vridni naše pažnje, jer pokazujedu mesto na kojem je čovik došal na zapriku i nije zastal prednjom, nego ju je svladal i premostil kako je mogal, prema svom znanju, i prilikami s kojimi je bil okružen.
Tako, svagdi u svitu, kadi god se naša misal krene ili stane, dojde na virne i mučeće moste, ko na vikovnu nezasitnu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve kaj iskrsne pred njegovim duhom, očimi i nogami, da ne bi bilo diljenja, protivnosti ni rastanka.
Jednako tako u sanjami i proizvoljnem šodanju mašte, kad slušamo najgrkiju i najlipšu muziku koju smo igdar čuli, odjedamput nam se prispodobi čvrsti pitonirani most, povučen ravno nad vodom, a uprt u oba dvi strane vode Kupe, koje betežno težidu jedna k drugoj, i zadnjim naporom pokazujedu jedinu moguću ravan njihovega smisla i opstanka. To je virnost i uzdignjena nepomirljivost lipote, koja uzase dopušća jednu - jedinu liniju mogućnosti: nepostojanje.
Najzadnje, sve s čim se kršćenik prikazuje - misli, napori, pogledi, osmihi, riči, uzdahi - sve to teži k drugoj strani vode, do koje se vodi ko do cilja. Sve to ima ništo kaj se mora svladat i premostit: nered, smrt ili nesmisal. Pa, sve je prelaz i prolaz, most čiji se kraji gubidu u beskonačnosti, a prema kem su svi zemni mosti samo dičinske šodaljke i blidi znaki.
A sva je naša nada s one strane
Čovik je uvik imal potribu pojt preko vode, na drugu stran. Imal je sakojake zamisli i potriboče, morda je baš preko vode ono čemu se nada.
Malo po malo i naš most je popustil, postal je opasan za prelaz, raskopal se. Ali narod ni odustal, prislonil je škale i po nji se penjal na most. Dobro je moral pazit na koju će dasku stat da ne propade i opet je dosegal onu drugu stran.
Vrime je doneslo čoviku novu moć, pa je sagradil novi pitoniran most. Srednje tri babice starega mosta ostale su i dalje u svojoj vičnoj službi.
Ljudi marni ko mrahunci ne posustajedu, i dalje ko u betegu težidu drugoj strani vode Kupe.
Ali gle sad novega neviđenega čuda u čudesnoj dolini vode Kupe, za petranbožji. Sad je tu meja med dvimi državami, pa je ona stran još dalje, a mejaši su se uvik poštivali i pazili da ne napravidu medsobom kakvu škodu. Preko meje se nejde samo tako, stražari vizitiradu, one koji imadu isprave propustidu preko, druge vračadu nazad...
Bilo kako bilo, čuda vode će proteč ispod mosta i čuda ljudi će prejt preko mosta, i dosegli budu oni onu drugu stran... da ne bi bilo diljenja, protivnosti ni rastanka!
(Nikola Volović)
Slikovna priča o priliškom/žuničkom mostu
